Žensko sam, zar si mislio da nisam predosetila?

Šta ja to radim? Zašto? Zašto baš njoj od svih žena, pa ona je to namanje zaslužila. Spava pored mene, oblak prividnog spokoja je nad njom, a a meni je teško dok je gutam pogledom. Kako da je gledam kada imam drugu, kada puštam sebe da se gubim u telu žene koja joj nije ni do kolena. Šta se to desilo sa mnom? Danima je lažem dok krijem telefon, izmišljam hiljade izgovora, a ona mi veruje. Gleda me onim svojim lepim kestenjastim očima i veruje mi, voli me. A ja se gadim sam sebi svaki put kad odem iz te proklete hotelske sobe, a opet, ne činim ništa da to zaustavim. Prevara je postala moja droga, tera moju krv da vri i mozak da se isključi. A volim je, volim je onako kako se voli najdragocenija stvar u životu. Čuo sam ja mnogo puta to što ti sad misliš, da ti baš ti osobo koja pratiš tok mojih misli, ‘’nekog koga voliš ne varaš’’, ali stvari nisu uvek tako crne ili bele, prostranstva sive između čine život. I izgubljen sam, ne znam šta da radim ni kako da prestanem. Ma ja ne želim da prestanem, a opet ne želim to da joj radim. Konflikti dvostrukog odbijanja su poput lavirinta u kojima svaki izlaz donosi novi lavirint, u kojem se gubiš a više nikada ne možeš da se vratiš u onaj prvi i izabereš onaj drugi izlaz. A nisi siguran ni da želiš, jer ti ustvari ni jedan ni drugi ne želiš, a moraš, moraš da izabereš. Moram da izaberem, jede me guši me ubija me. Krivica, prokleta krivica ide niz moje telo,stišće mi pluća pa teško dišem. Šta sam to uradio, kretenu jedan šta si to uradio? Voleo bih da prekinem, i da joj priznam, ali poput svake kukavice ponavljam tu rečenicu u glavi svaki put kada je ona ispred mene, ‘’prevario sam te’’, otvaram usta ali reči ne mogu da izađu. Plaše se, plaše se toga da će da ode, da me ostavi, a kako ja bez nje da živim? O tome sam trebao misliti ranije, znam, jesam, ali kasno je sada za moralisanje, već je učinjeno. Loš sam, gad sam, odvratan sam, prema njoj mojoj Hani, kockam se s najlepšim poklonu života, kao da ne shvatam koliko je lako mogu izgubiti. Ničim ona ovo nije zaslužila, a ja kao pravo muško baš njoj ovo radim. Sebično iscrtavam svoje ime po njenom srcu, I ne puštam je, znam da bi bila srećnija bez mene, ološa, propalice, ali ja je ne puštam. Boli me to što je ona nešto najbolje što mi se ikada desilo, a ja ću biti taj koji će joj strušiti svaki san o ljubavi.
Probudila se, gleda me. Kako se odjednom probudila? Da li je osetila da je posmatram kako spava, dok tok mojih misli tera svaki atom u meni da eksplodira.
,,Šta ti je?’’, pita me. O ne, ovo je taj trenutak. Ne, prokleta usta zaustavite se, ne treba sada da sazna ne treba ovako da sazna….. ,,Prevario sam te’’, jebena usta, i čitav govorni aparat koji je sad proizveo ove glasove koji su se sklopili u smislenu rečenicu i napustili moje telo. Stavila mi je ruku na obraz , šta sada da očekujem? Ova prokleta rečenica kao da još uvek odjekuje sobom. Nek prestane da odjekuje! I ovo srce neka malo uspori, prokleti adrenalin, iščekivanje. Zašto me samo gleda, neka kaže nešto! Da li ja treba da kažem nešto? Ne, bolje da ćutim ja sam rekao i previse za ovo veče. Oči su joj pune suza. Ne! Ne! Ne! Samo da ne zaplače, ne želim da plače zbog mene, zašto sam ikada otišao drugoj? Rekao bih joj da se neće ponoviti ali kako da mi veruje? Pa ja sam sebi ne bih verovao. Pomera usne, nešto će reći. Bože, iskočiće mi srce, i ruke mi se tresu. Prva suza joj je skliznula niz lice. Osećam kako mi se stežu grudi..…
,,Žensko sam, zar si mislio da nisam predosetila?’’.